It is not by chance that the title of this article paraphrases Gustav Gustavovich Shpet’s article “The Skeptic and His Soul”. Is Stavrogin a skeptic? Yes, and the novel Demons is a narrative...

Research has shown that paternal involvement positively impacts on child health and development. We aimed to develop a conceptual model of dimensions of fatherhood, identify and categorise methods used for linking fathers with their children in administrative data, and map these methods onto the dimensions of fatherhood. We carried out a systematic scoping review to create a conceptual framework of paternal involvement and identify studies exploring the impact of paternal exposures on child health and development outcomes using administrative data. We (...) identified four methods that have been used globally to link fathers and children in administrative data based on family or household identifiers using address data, identifiable information about the father on the child's birth registration, health claims data, and Personal Identification Numbers. We did not identify direct measures of paternal involvement but mapping linkage methods to the framework highlighted possible proxies. The addition of paternal National Health Service numbers to birth notifications presents a way forward in the advancement of fatherhood research using administrative data sources. (shrink)

The article provides a comprehensive analysis of scientific approaches to the formation of legal regulation of relations arising in the development and use of artificial intelligence technologies, their socio-legal status, as well as social, ethical, methodological, and practical legal issues with an emphasis on the fundamentals of natural legal doctrine. The author’s vision of the concept of human interaction and artificial intelligence from the standpoint of legal relations is given. Emphasis is placed on the need to study the problems that (...) arise in this area, within the framework of information law, as a complex branch of law and sociohumanitarian informology—at the level of an interdisciplinary approach. Ways to improve the mechanisms and methods of legal support in the field of artificial intelligence through the development and implementation of technological and legal methods as an innovative tools and effective tools for special technological impact. (shrink)

Platonove refleksije o poreklu, metodama i svrsi umeca tumacenju su mnogo aktuelnije nego sto se to obicno pretpostavlja. U ovome radu nastojacemo da rasvetlimo i kriticki preispitamo da li su njegovi pogledi o hermeneutici, koji se artikulisu u filozofskom razgovoru izmedju Sokrata i Protagore u dijalogu Protagora, adekvatni, konzistentni i jos uvek relevantni. Takodje cemo pokusati da pokazemo kojem su stajalistu u savremenim raspravama o hermeneutici najblize Platonove ideje i stavovi o sustini i dometima interpretativnog umeca.

Nemali broj interpretatora Platonove Države smatra kako Sokratova argumentacija protiv Trasimaha u prvoj knjizi Države nije zadovoljavajuća, valjana i uverljiva. U ovom radu autorka nastoji da pokaže u čemu leže smisao, snaga i validnost Sokratovih argumenata protiv imoralističkog stanovišta o prirodi pravednosti. Njegovi argumenti nemaju samo elenktičku, pobijajuću vrednost, nego nam daju i uvid u neka načelna pitanja, poput prirode umeća, pleoneksije, funkcije, vrline, eudajmonije, te pružaju putokaz u kojem pravcu će se kretati dalja rasprava u Državi.

El artículo está dedicado a dos conceptos: el esquizoanálisis y el rizoma,introducidos por G. Deleuze y F. Guattari. Su propósito es mostrarlos comocategorías de la estética posmoderna que proporcionan una nueva herramientaconceptual para describir los procesos transcurridos en las prácticasartísticas actuales, que con frecuencia se enuncian bajo la crisis de representación cuestionando la modernidad “narrativa” y sus imperativos categóricos.Se trata de los conceptos de características similares e intercambiables, quecomplementan uno a otro, pues ambos reflejan un nuevo tipo de relacionesentre el (...) arte contemporáneo y la realidad: no lineales, no estructuralizadas,anti-jerárquicas, heterogéneas, etc. o sea, relaciones “rizomaticas” basadas enel principio “cartográfico”, distintas de las relaciones “arborescentes” en quereside el arte clásico donde predominan los “procedimientos de calco”. (shrink)

Kako je moguće baviti se Platonom danas, ukoliko je filozofija „svoje vreme obuhvaćeno mislima“? Autor Platonovom delu ne pristupa kao dogmatskom štivu, već kao tekstu prožetom paradoksima, koje izmiče svakom unapred pripremljenom, šematizovanom modelu čitanja. Obratiti se Platonu kao filozofskoj paradigmi isplativo je ukoliko filozofi koji progovaraju iz dubine vremena mogu nešto važno da nam saopšte i ukoliko smo kadri da im postavimo autentično pitanje. Zato filozofi moraju imati dah delfskog ronioca, jer biser se ne nalazi u svakoj školjci. Knjiga (...) Iz Platonove filozofije ulazi u red značajnih knjiga posvećenih Platonovoj filozofiji. Veći deo knjige je objavljen u časopisima od svetskog ugleda (na nemačkom i engleskom jeziku). Time je njen kvalitet potvrđen recenzijama koje su nastale van domaćih koterija, a delo se samerilo sa aktuelnim pristupima Platonu. Knjiga se bavi problemima koji su formulisani u drugoj polovini prošlog veka (napisano i nenapisano učenje), preko naizgled klasičnih tema (dvostruki paradoks, utemeljenje istorijskog i političkog, eros), do tekstova koji pogađaju fenomen aktuelnosti Platonove teorije i prakse (problemi kongitivne dispozicije i bioetike u Platonovoj filozofiji). Ispred nas je Platon u dijalogu sa filozofskim strujanjima s kraja dvadesetog i početkom ovog veka. Za Irinu Deretić smisao filozofskog dijaloga leži u procenjivanju i odmeravanju stanovišta u raspravi, kako bi se vlastito stanovište preciznije artikulisalo. Ne radi se o utopijskoj komunikativnoj zajednici - već o karakteru filozofskog dijaloga, koji je upućen na unutrašnji, a ne na spoljašnji agon. Platon iz sasvim nesofističkih razloga preuzima metodu sofista kada „slabiju stvar čini jačom“. Tome je suprotna eristička (ne)kultura, u kojoj strasti imaju prevagu na davanjem bilo kakvih, „a kamoli valjanih razloga“, piše Irina Deretić. Iz problematičnosti jezika i sučeljavanja sa bliskim granicama pojmljivosti, ne mora da proizađe i slabost logosa. Naprotiv, snaga logosa je obrnuto proporcionalna sposobnošću da se odredi njegova nemoć. Granicu Platonove misli Irina Deretić jezgrovito formuliše: „Platonov jezik je sav okrenut biću, i usmeren je na saznajno ovladavanje njime. Snaga argumenta učesnika u Platonovim razgovorima upravo se sastoji u njihovoj sposobnosti da tačno pogode stvarnost na koju se odnose i koju nastoje da izraze“. Ali to vodi oblikovanju samog karaktera dijaloga: sagovornici se podređuju vođstvu „same stvari“ mišljenja. Međutim, logos nije svemoćan, i inače, a pogotovo ne za Platona. Irina Deretić insistira na autentičnom smislu nemoći logosa kao racionalnog diskursa, koji se pokazuje na odlučujućim mestima, tamo gde njegove refleksije o idejama, posebno o Ideji Dobra bivaju suočene sa granicama njihove saznatljivosti i saopštivosti. Napokon, Platonova okrenutost biću nije dovela do teorije adekvatnosti između bića i jezika, nego do isticanja paradoksa i metafore. A šta je iza njihovog vela - ništa, ili su oni, naprotiv, konstitutivni za biće, da li uopšte može biti odlučeno? U skladu sa filozofskim vjeruju Nikolaja Berđajeva, može se formulisati karakteristika ove važne i lepe knjige: Iz dubine vremena izvire sposobnost da se filozofski misli, a to onda nije u koliziji sa aktuelnim „primenama“ filozofske refleksije. Naprotiv. (shrink)

Зборници Историја српске филозофије. Прилози истраживању представљају главни резултат рада на пројекту „Историја српске филозофије“ (евиденциони број 179064) који од 2011. године подржава Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. Пројекат, чији је носилац Филозофски факултет Универзитета у Београду, успешно се реализује у сарадњи са готово десет научно-истраживачких институција широм земље, укључујући и Аутономну Покрајину Косово и Метохија. Иако је првобитно планирано да пројекат траје само четири године, он се тренутно налази у десетој години постојања, а уз то је (...) и проширен већим бројем млађих колега доктораната. Од нарочитог значаја јесте то што радове за Историју српске филозофије. Прилози истраживању не достављају само чланови пројекта, већ и други професори, сарадници, истраживачи, како из Србије, тако и из других земаља: Русије, Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе. На тај начин, пројекат полако, али сигурно, задобија међународни значај. Аутори радова у зборницима Историја српске филозофије. Прилози истраживању бирали су теме у складу са властитим интересовањима, као и у договору са руководиоцем и осталим сарадницима пројекта. Премда је рад на истраживању српске филозофије још увек пионирског карактера, сарадници пројекта су дошли до сасвим нових открића, попут средњевековних, српских преписа старословенске прераде расправе Теодора Раитуског. Ваља напоменути да су сарадници пројекта „Историја српске филозофије“ објавили и већи број чланака у истакнутим националним и међународним часописима, поглавља у монографијама, низ монографских научних студија, те остварили учешћа на више значајних међународних и националних научних скупова. Будући да су аутори ових публикација истакнути професори, универзитетски радници и интелектуалци запослени у научним институцијама широм земље (Београд, Косовска Митровица, Нови Сад, итд), омогућена је садржинска разноврсност публикованих текстова у којима се разматрају дела српских мислилаца из најразличитијих позиција и перспектива. За известан број радова у зборнику може се рећи да су интердисциплинарног карактера. Предмет истраживања пројекта јесте историја српске филозофије, односно критичко и теоријско разматрање развоја филозофских идеја, институција, рукописа и часописа у српској култури, почевши од средњег века па до данас. Нит водиља у истраживању српске филозофске баштине јесте уверење да постоји континуитет и идентитет српске филозофије, који се формирао у плодном дијалогу са страним, углавном европским узорима, идејама и мислиоцима. Истражујући однос између српске и других филозофија настојимо да расветлимо у којој мери и на који начин су страни филозофски писци утицали на радове домаћих аутора у оном историјском периоду у којем су настајали. Тако ће се утврдити у којој мери су њихова дела само рецептивног карактера, а у којој имају и оригиналан печат. Српска филозофија се од почетка развијала под страним утицајима, прво византијске филозофије, а потом у модерно и савремено доба под утицајем западноевропских и руских водећих праваца у филозофији. О овим сложеним односима критички и систематски се расправљало у већем броју студија у сва четири тома зборника посвећених српској филозофији и њеној историји. Српски филозофски писци не могу се издвојено посматрати од својих чланака, књига или превода. Исто тако је њихов рад неодвојив од њихове педагошке и политичке активности. Истраживање сарадника на пројекту стога је усмерено на критичко преиспитивање целине рада српских филозофа, где се у средишту налазе њихови филозофски текстови. Српска филозофија је интегрални део српске културе, те је нераскидиво повезана како са природним наукама, тако и са другим областима духовног стваралаштва као што су књижевност, теологија и уметности. Стога је значајно проучавање односа филозофије и других дисциплина, уочавањем њихових сличности и разлика, као и указивањем на то шта је у одређеним творевинама људског духа специфично филозофског карактера. За српску филозофску мисао карактеристично је и то што она често, нарочито у прошлости, није излагана у облику филозофских студија и расправа, већ је артикулисана у другим, књижевним жанровима, као што су средњовековна житија светаца или у модерно доба писма, дијалози или шире схваћени есеји. Исто тако потребно је показати како су у српској академској заједници неговане основне филозофске дисциплине (метафизика, онтологија, логика, епистемологија, филозофија језика, филозофија природе, етика, естетика, филозофија психологије, политичка филозофија, филозофија права и друге). При томе je један од задатака био да се процени колики је допринос наших филозофа поменутим дисциплинама. У периоду 2011–2019. сарадници пројекта ,,Историја српске филозофије’’ спровели су истраживања која нам пружају знатно дубљи, прегледнији увид у српску филозофију, најзначајније периоде у њеном развоју, писце и њихова дела, формирање и развој одређених филозофских дисциплина, као и њихов однос према наукама и другим областима стваралаштва. Показано је на који начин се артикулише однос српске филозофије према другим европским филозофијама, и то, како у погледу рецепције, тако и у погледу узајамних утицаја и сучељавања. Пошто је израда библиографија услов без ког озбиљно истраживање у хуманистичким наукама не може ни започети, неки од резултата овог пројекта јесу библиографије о српским филозофима и њиховим делима, о српској филозофској периодици, као и настави филозофије у југословенским земљама. Филозофија је камен-темељац природних и хуманистичких наука, те стваралаштва уопште. Она спада у суштински моменат опште образованости, како светске, тако и националне културе. Ниједна национална култура не може се целовито и темељно изучити уколико се из тог истраживања изостави њена филозофска традиција. У том смислу је потреба за изучавањем српске филозофске баштине од изузетног значаја за наше саморазумевање. Постоји читав низ делимично или потпуно неистражених тема и области, неутврђених чињеница, полусачуваних или готово нечитких рукописа које тек треба истражити, критички размотрити и систематизовати. Најцеловитију студију под називом Развитак филозофије у Срба (1804–1944) објавио је Андрија Стојковић 1972. године. Ово значајно дело је, међутим, не посматра српску филозофију у целини од њених средњовековних почетака. Године 1978. Бранко Павловић је покренуо први пројекат о српској филозофији на Институту за филозофију Филозофског факултета у Београду, који, на жалост, није заживео. Почетак српске филозофије везује се за преводе, коментаре и рецепцију византијске филозофије. У сва четири тома зборника налазе се текстови посвећени управо овим темама, а то су: формирање српске филозофске терминологије, рецепција старогрчке и модерне европске филозофије код српских писаца, однос филозофије и књижевности, као и однос филозофије и теолошке мисли у делима српских аутора. После губитка независне државе, српска филозофија се развијала под руским и немачким утицајима. Најзначајнији српски мислиоци XVIII века су Руђер Бошковић (1711–1787), Дубровчанин, српско-италијанског порекла, као и Доситеј Обрадовић (?–1811). Различити аспекти њихових дела били су предмет критичког разматрања у огледима публикованим у сва четири тома зборника. Српској филозофији XIX и XX века био је посвећен највећи број радова сарадника на пројекту. Које су то филозофске идеје у књижевном тексту, како се у њему манифестују, те може ли се реконструисати филозофско становиште једног књижевника јесу питања којима су се бавили радови објављени у свим до сада публикованим томовима зборника. Предмет њиховог преиспитивања биле су, између осталог, филозофске идеје и рефлексије у књижевним делима Петра II Петровића Његоша (1813–1851), Лазе Костића (1841–1910) или Станислава Винавера (1891–1955), итд. Сарадници пројекта бавили су се и српском, академском филозофијом у XIX и XX веку: хегелијанцем Димитријем Матићем (1821–1884), оригиналном концепцијом еволуције Божидара Кнежевића (1862–1905), а затим и једним од најзначајнијих српских филозофа Браниславом Петронијевићем (1875–1954). Када је реч о првој половини XX века, нарочита пажња посвећена је феноменолошком покрету у Србији: часопису Philosophia и рефлексијама Загорке Мићић (1903–1982). Такође, водеће идеје српске политичке филозофије, идеолошки сукоби на линији левица-десница биле су истражене. Делом једног од најутицајнијих српских филозофа, академика Михаила Марковића (1923–2010), бавило се више сарадника овог пројекта. Такође, истраживана су дела Ксеније Атанасијевић (1894–1981), Бранка Павловића (1934–1985), те рецепција античке филозофије у делима Анице Савић-Ребац (1892–1953). Спроведена истраживања показала су, између осталог, на који начин је српска филозофија интегрисана у европску и светску историју филозофије. Рад на истраживању наше филозофске прошлости и критичком оцењивању садашњости није само од историјског значаја. Наши средњовековни писци су активно учествовали у конституисању византијске образовне парадигме. Српски научник и филозоф светског гласа, српско-италијанског порекла, Дубровчанин, Руђер Бошковић (1711–1787) снажно је утицао на развој западноевропске науке. Да је наша савремена филозофија такође постигла завидне резултате, чији значај превазилази националне оквире, понајбоље сведоче појаве изабраних дела наших најистакнутијих мислилаца, почевши од Бранислава Петронијевића (1875–1954), преко Михаила Марковића (1923–2010), Љубомира Тадића (1925–2013), Михаила Ђурића (1925–2011), Светозара Стојановића (1931–2010), Александра Крона (1937–2000). Неопходно је да се укратко осврнемо и на садржину претходна три објављена тома Историје српске филозофије. Прилози истраживању, како би се стекао увид у то које су посебне теме, филозофи и њихова дела били предмет критичког преиспитивања наших аутора. У публикованим зборниима готово да нема краћих рада, већ у њима доминирају огледи и студије. Студије првог тома проучавају филозофске идеје у широком историјском раздобљу почевши од оснивања српске државе и почетака филозофије код Срба, све до филозофа и мислилаца двадесетог века. У овом тому, аутори су се, између осталог, бавили средњовековном српском логиком, онтолошким основама филозофије природе и савременом рецепцијом методолошких идеја Руђера Бошковића (1711–1787) којем су посвећена два прилога, идејама и правцима просветитељства у делима Доситеја Обрадовића (1744–1811), потом економским идејама идејама Светозара Марковића (1846–1875) које су по први пут на системски начин истраживане, Слободана Јовановића (1869–1958) Владимира Дворниковића (1888–1956), Михаила Марковића (1923–2010). Теме проучавања су били: рано раздобље у филозофији Душана Недељковића (1899–1984) естетичка позиција Милана Ранковића (1932–2012), као и рецепција Спинозиног појма супстанције код Радмиле Шајковић (1924–2016). Две студије посвећене су Јустину Поповићу (1894–1979), од којих се у једној расправљало о односу Јустина Поповића, руских религијских филозофа и Канта. Други том је подељен у следеће тематске целине: Српска филозофија у XVIII, XIX и првој половини XX века, Српска филозофија и филозофска терминологија у словенском контексту, Српска филозофија од друге половине XIX века до данас и Библиографија српске филозофске периодике. У њему је било речи о рецепцији дела Лазе Костића (1841–1910) у српској естетици, о научној метафизици Бранислава Петронијевића (1875–1954), затим о филозофским и књижевним аспектима мистичке еротологије Анице Савић-Ребац (1892–1953), те о доприносу Милоша Н. Ђурића (1892–1967) стварању српске филозофске терминологије. Публиковани су и радови о песнику-филозофу Бранку Миљковићу (1934–1961), естетичару Мирку Зуровцу (1941-) и недавно преминулом филозофу Милету Савићу (1957– 2015). Аутори зборника проучавали су српске мислиоце од осамнаестог века па до данас. Други део књиге посвећен је, између осталог, српској филозофској терминологији у ширем, словенском контексту. Објављени су и прилози о Миливоју Јовановићу (1869–1942), Јустину Поповићу (1894–1979), у којем је по први пут публикована преписка између Григорија Флоровског и Јустина Поповића, о хетеро-онтолошком заснивању естетике Милана Дамњановића (1924–1994), као и о филозофском становишту Радивоја Керовића (1961–). У овом броју уведена је посебна рубрика посвећена библиографијама српске филозофске периодике или пак дела филозофских аутора, чији је аутор Добрило Аранитовић. У другом тому публикована је библиографија часописа: Архив за философију, педагогију и друштвене науке, покренутог 1898. године, а који су уређивали Миливоје Јовановић и Стеван Окановић. Трећи том, подељен у четири тематске целине: О српској филозофији, књижевности и естетици, Српска филозофија од средњег века до XVIII и XIX века, Српска филозофија прве половине XX века до данас и Библиографија српске филозофске периодике, захватио је широко историјско раздобље: студије о преводу збирке дела Дионисија Ареопагите Инока Исаије (XIV век), о Доситејевом (1744–1811) телеолошком доказу постојања Бога, о делу Петра II Петровића Његоша (1813–1851), Божидара Кнежевића (1862–1954), Светомира Ристића (1886–1971), Николе Милошевића (1929–2007), Светозара Стојановића (1931–2010), Јована Аранђеловића (1935-), Николе Грахека (1949–2003). Било је речи и о филозофији природних наука Симе Марковића (1888–1939), као и о заснивању филозофије смисла у делу Богдана Шешића (1909–1999). Теме којима се аутори прилога у претходна три тома баве укључују и улогу Естетичког друштва Србије у развоју естетике у српској филозофији, појам и лик филозофије Срба у Републици Српској, затим потребу утемељења филозофије медија у културном амбијенту Републике Србије, књижевно-историјско заснивање српске националне литературе, естетичку мисао босанскохерцеговачких Срба, као и филозофске аспекте косовског мита и предања. Четврти том Историје српске филозофије. Прилози истраживању такође је подељен у четири тематске целине: Српски мислиоци XIX и XX века, Српска филозофија у националном, европском и медијском контексту, Библиографије српских филозофа и Сећања. И у овом тому прилога за проучавање српске филозофије садржани су тематски врло разнородни текстови почевши од оних који разматрају рефлексије најзначајнијих српских филозофа преко радова што се баве поетском и уопште уметничком артикулацијом филозофских идеја све до текстова који истражују однос филозофије и природно-научних дисциплина. Такође се расправило и о српској, религијској филозофији, о ауторима и темама из српске филозофије историје, политике као и о филозофији медија коју је код нас утемељила Дивна Вуксановић. Немали број радова посвећен је најзначајнијим српским филозофима XIX и XX века. Акрибичан текст о Божидару Кнежевићу, аутора Бориса Милосављевића, представља предложак за неку будућу монографију о најоригиналнијом српском филозофу. Милосављевићев текст спаја Кнежевићев живот, политичка уверења са његовим најзначајнијим делима и њиховом критичком рецепцијом. Рад о Загорки Мицић (1903–1982), хрватског филозофа Жељка Павића, показује да се њен филозофски допринос састоји у наглашавању етичких аспеката Хусерлове феноменологије. Феноменологија је утицала и на српску естетику, те Уна Поповић у системски промишљеном тексту открива разлоге зашто и на које начине је феноменологија утицала на формирање естетичких становишта српских филозофа. Три текстa су посвећена значајним, савременим српским филозофима попут Гаје Петровића (1927–1993), Светозара Стојановића (1931–2010) и Николе Грахека (1949–2003). Критички разматрајући основне ставове Гаје Петровића (1927–1993), Мирко Аћимовић не узима у обзир само Петровићев уџбеник Логике, него и његове постхумне радове који се баве историјом логике. У студији о Светозару Стојановићу (1931–2010) Јовица Тркуља се залаже за критичко преиспитивање Стојановићеве теоријске и политичке еволуције. У тексту о одређењу бола у филозофији бола Николе Грахека (1949–2003), Мирослава Трајковски разликује појмове „болно осећање“ и „болност“, те испитује могућност да се Грахекова теза о болу као паралелном нервном механизму прецизира помоћу феноменолошке анализе свести коју даје Франц Брентано. Илија Марић и Ирина Деретић своје радове посвећују српској рецепцији античке филозофије. Илија Марић проучава Недељковићеву (1899–1984) књигу о Хераклиту објављену 1924. за коју је А. Маркези превела све Ефежанинове аутентичне фрагменте. У рукопису другог издања, које до сада није објављено, Недељковић је унео низ промена и проширења. Поређењем објављене књиге и рукописа Марић открива Недељковићеву филозофску еволуцију од хераклитовца до дијалектичког материјалисте. У раду о Ксенији Атанасијевић (1894–1981), Ирина Деретић проучава њене радове о Епикуру, укључујући и француску књигу L’atomisme d’Épicure [Епикуров атомизам], настојећи да критички преиспита како веродостојност и актуелност интерпретације Епикура Ксеније Атанасијећ, тако и само Епикурово учење о миними и његову теорију о задовољству. С правом полазећи од тога да је потребно “предузети редефинисање просвјетитељски и позитивистички схваћеног „рационалног” знања, наиме треба признати епистемички статус не само исказима науке (тј. научне рационалности) него и изразима религиозног искуства, умјетничког искуства, па дакако и изразима искуства „народног духа” – Богољуб Шијаковић истражује етички смисао српских народних пословица у тексту „Мудрост у контексту: пословице и филозофије“. Исто тако, изрази песничког искуства имају филозофски смисао и значај. У огледу Загонетка и тајна: Лаза Костић и Бранко Миљковић око Хераклитове ватре, Богољуб Шијаковић тражи споне између два велика српска песника Лазе Костића (1841–1910) и Бранка Миљковића (1934–1961), при чему се обојица „окрећу“ Хераклитовој ватри, настојећи да одговоре на питање о томе да ли наука, филозофија, уметност и вера имају неко дубље јединство. Присуством филозофског у поезији бави се и Срђан Дамјановић у раду под називом Филозофски песимизам у поезији Симе Пандуровића (1883–1960), који, полазећи од промишљања Исидоре Секулић (1883–1960), Јована Скерлића (1877–1914) и Ксеније Атанасијевић (1894–1981) о Пандуровићевом поетском песимизму, тематизује разлику у типологији песимизма коју је уочио Јован Деретић (1934–2002). Два текста разматрају светосавље и то из различитих перспектива. Миленко Бодин проучава светосавље као специфично српски духовни образац мишљења у ширем контексту источно-хришћанског наслеђа европског културног миљеа филозофије. Владимир Цветковић преиспитује религијску филозофију Јустина Поповића (1894–1979) и Николаја Велимировића (1883–1956) нарочито у контексту њихове критике европског хуманизма, рационализма и индивидуализма, користећи се идејама руске религијске ренесансе, а пре свих идејама Свечовека, односно Богочовека, целовитог сазнања и саборности. Односом филозофије и природних наука баве се три текста у овом тому зборника. У тексту Математичка феноменологија Михаила Петровића (1868–1943), Горан Рујевић истражује основе разумевања математике у пројекту Петровићеве математичке феноменологије, из којег ће се показати да је веома близак логицизму, али да садржи и специфичне конвенционалистичке елементе. У раду Филозофске идеје Косте Стојановића (1867–1921), Александар Кандић разматра филозофске садржаје у његовим списима и Стојановићеву тезу о јединству наука и научних дисциплина, утемељену на метафизичком ставу о јединству стварности. Милош Миловановић истражује феноменологију Михаила Петровића (1868–1943) и његове спектре. Неки радови зборника посвећени су разматрању односа филозофије историје и политике, као и политичког ангажмана. Јован Аранђеловић, полазећи од хегелијанске разлике између разума и ума, те Хегелове филозофије историје, формира властите погледе о томе како се треба односити према кризном времену у коме живимо. Стојан Шљука показује значај активног ангажмана интелектуалне елите у српским државотворним настојањима. Часлав Копривица проучава оне моменте који заузимају најистакнутије место у делима недавно преминулог српског филозофа Александра Никитовића (1967–2016). Богомир Ђукић истражује филозофију историје савременог српског филозофа Ристе Тубића (1933–2018) у контексту историје српске филозофије. Иако у оваквом свету у ери владавине медијске културе питање слободе (имагинације) делује као пуко техничко-технолошко, Дивна Вуксановић, утемељивачица дисциплине филозофија медија у нашем академском систему, како је и напред наведено, покушала је да одговори на питање ,,да ли је савремена комуникациона технологија у стању да мења светове уметности и (медијске) културе (па тако и саму стварност), и ако јесте – на које то начине чини’’, а Јован Буковала је, настојећи да у нашем истраживачком дискурсу нагласи значај филозофије позоришта, која спаја филозофију и театрологију, преиспитивао улогу филозофије у позоришту анализирајући капитална дела Хане Арент Живот духа и Предавања о Кантовој политичкој филозофији, захваљујући томе што је ауторка ослонац нашла управо у утемељивачима филозофије позоришта – филозофима: Платону, Августину, Гетеу, Хегелу и Ничеу, док се Доброслав Смиљанић, на примеру Коларчеве задужбине, бавио дисолуцијом и етичким императивом јединства људског знања. У трећој целини Бибиографије српских филозофа, наш реномирани библиограф Добрило Аранитовић представио нам је био-библиографију Драгана М. Јеремића (1925–1986), једног од најзначајнијих српских естетичара. Аранитовић је, у свом препознатљивом стилу, дао комплетан преглед целокупне грађе овог покојног редовног професора Филозофског факултета Универзитета у Београду на предметима Еестетика и Социологија уметности, али и истакнутог књижевног критичара. На жалост, у протеклих пар година смо остали без својих највећих филозофа. Стога је четврта целина, под називом Сећања, посвећена управо њима, јер су обележили наше време и српску филозофију уопште. Oдласком професора Филозофског факултета, Универзитета у Београду професорке теорије сазнања Светлане Књазев Адамовић (1931–2016), класичне филолошкиње Љиљане Црепајац (1931–2018), логичара Косте Дошена (1954–2017), социолошкиње и антрополошкиње Загорке Голубовић (1930–2019), естетичара Александра Зистакиса (1961–2019), остао нам је немерљив губитак. Напустили су нас, такође, и професори овог факултеа и универзитета који су свој рад посветили историји филозофије: Симо Елаковић (1940–2016), Слободан Жуњић (1949–2019) и Иван Вуковић (1970–2017). Према томе, имајући у виду основне тематско-проблемске целине, као што су филозофски писци, филозофска дела и часописи писани на српском језику, однос српске и других филозофија, израда библиографија српске филозофске литературе, филозофски рукописи писани у српској варијанти старословенског језика или пак књиге српских филозофа писаних на страним језицима, филозофске дисциплине и њихова повезаност са наукама и другим областима људског стваралаштва, историја институција попут српских универзитета и Српског филозофског друштва, очекује се да ће сарадници пројекта и у наредним годинама наставити да публикују есеје и научне радове у истакнутим националним и међународним часописима, поглавља у монографијама, односно комплетне монографске студије у којима би се на аналитички и интердисциплинаран начин, кад год је то неопходно, бавили поменутим областима српске филозофије. Резултати ових истраживања биће представљени и на релевантним међународним и националним научним скуповима. Главни циљ рада на пројекту и даље је публиковање обимних зборника радова динамиком коју допуштају финансијски услови, чиме би се истраживање српске филозофије институционализовало у трајној форми. Овом приликом веома се захваљујемо Вишњи Кнежевић и Јовану Буковали на великој помоћи око рада на овом зборнику, укључујући архивске податке, али, пре свега, на њиховим саветима и лектури. (shrink)

The article problematizes the relatively recent tradition (initiated by O.M. Medushevskaya and picked up by a number of researchers) of a phenomenological interpretation of A. S. Lappo-Danilevskii’s historical and methodological work. The article aims to find out whether, and if so, in what sense (senses) it is possible to talk about the phenomenology of Lappo-Danilevskii. It shows the grounds on which this interpretation can, within certain limits, be accepted, and the moments of principal divergence between classical phenomenology and Lappo-Danilevskii’s methodology (...) of history. The key point of these discrepancies is the phenomenological reduction, which is the essence of the phenomenological method, and, in the author’s opinion and contrary to the opinion of some researchers, is absent in the methodology of history of Lappo-Danilevskii. The theoretical positions that provoke the comparison of the views of Lappo-Danilevskii and Husserl are reduced to two main points: the problem of the psychological impenetrability of someone else’s Self and the understanding of the historical source as a construction of the historian. The article suggests that the “phenomenological motives” of Lappo-Danilevskii’s work are determined by the general philosophical and epistemological search of his time, perceived by Lappo-Danilevskii through the works of I. G. Droysen, Russian Neo-Kantianism and W. Dilthey, but hardly directly from Husserl’s philosophy, with which he could not be thoroughly familiar. The author suggests qualifying Lappo-Danilevskii’s methodological work as an original version of historical phenomenology, which was formed outside the direct influence of the classical phenomenology of Husserl. The article outlines the directions of further development of the problems laid down in Lappo-Danilevskii’s methodology of history, in particular, O. M. Medushevskaya’s “cognitive history,” A. L. Yurganov’s “historical phenomenology” and the sociological turn in the methodology of historical knowledge (turn from a subject to an actor) fixed by M. F. Rumyantseva. The latter, according to the author of the article, actualizes the key problem of the phenomenological tradition—that of intersubjectivity. (shrink)

Background Current requirements for ethical research in Canada, specifically the standard of active or signed parental consent, can leave Indigenous children and youth with inequitable access to research opportunities or health screening. Our objective was to examine the literature to identify culturally safe research consent processes that respect the rights of Indigenous children, the rights and responsibilities of parents or caregivers, and community protocols. Methods We followed PRISMA guidelines and Arksey and O’Malley’s approach for charting and synthesizing evidence. We searched (...) MEDLINE, PsycINFO, ERIC, CINAHL, Google Scholar, Web of Science, Informit Indigenous Collection, Bibliography of Native North Americans, and Sociological Abstracts. We included peer-reviewed primary and theoretical research articles written in English from January 1, 2000, to March 31, 2022, examining Indigenous approaches for obtaining informed consent from parents, families, children, or youth. Eligible records were uploaded to Covidence for title and abstract screening. We appraised the findings using a Two-Eyed Seeing approach. These findings were inductively coded using NVivo 12 and analyzed thematically. Results We identified 2,984 records and 11 eligible studies were included after screening. Three key recommendations emerged: addressing tensions in the ethics of consent, embracing wise practices, and using relational approaches to consent. Tensions in consent concerned Research Ethics Board consent requirements that fall short of protecting Indigenous children and communities when culturally incongruent. Wise practices included allowing parents and children to consent together, land-based consenting, and involving communities in decision-making. Using relational approaches to consent embodied community engagement and relationship building while acknowledging consent for Indigenous children cannot be obtained in isolation from family and community. Conclusions Very few studies discussed obtaining child consent in Indigenous communities. While Indigenous communities are not a monolith, the literature identified a need for community-driven, decolonized consent processes prioritizing Indigenous values and protocols. Further research is needed to examine nuances of Indigenized consent processes and determine how to operationalize them, enabling culturally appropriate, equitable access to research and services for all Indigenous children. (shrink)

RESUMO O projeto BiRCh (The Corpus of Bilingual Russian Child Speech, Corpus de fala de crianças bilíngues em russo) envolve a construção de um corpus longitudinal composto de gravações de fala em russo produzida por crianças e suas famílias na Rússia, Ucrânia, Alemanha, EUA e Canadá. Estamos construindo um corpus de larga escala com base no conjunto dessas gravações, o ‘Parsed and Audio-aligned Corpus of Bilingual Russian Child and Child-directed Speech (BiRCh)’, com os dois componentes básicos: (1) as transcrições de (...) um milhão de palavras alinhadas com os arquivos de áudio, em que pode ser realizada a busca textual, e (2) as transcrições de 500 mil palavras anotadas morfologicamente e analisadas sintaticamente, também alinhadas com os arquivos de áudio. Estamos utilizando o corpus para investigar os diversos fenômenos no input linguístico e na trajetória do desenvolvimento de falantes de herança, tais como o uso de caso, gênero, construções passivas e impessoais, marcadores de polidez, disfluências e marcadores discursivos. Este artigo enfoca os desafios e soluções no processo da construção do BiRCh e as implicações para a pesquisa com base nos dados detalhadamente anotados fornecidos pelo corpus. (shrink)

The question "Where do we come from?" has fascinated philosophers, scientists, and artists for generations. This book reorients the question of the matrix as a place where everything comes from (_chora_, womb, incubator) by recasting it in terms of acts of "matrixial/maternal hospitality" producing space and matter of and for the other. Irina Aristarkhova theorizes such hospitality with the potential to go beyond tolerance in understanding self/other relations. Building on and critically evaluating a wide range of historical and contemporary (...) scholarship, she applies this theoretical framework to the science, technology, and art of ectogenesis (artificial womb, neonatal incubators, and other types of generation outside of the maternal body) and proves the question "Can the machine nurse?" is critical when approaching and understanding the functional capacities and failures of incubating technologies, such as artificial placenta. Aristarkhova concludes with the science and art of male pregnancy, positioning the condition as a question of the hospitable man and newly defined fatherhood and its challenge to the conception of masculinity as unable to welcome the other. (shrink)

This is a review of: Николай Онуфриевич Лосский, под редакцией В. П. Филатова, Москва: Росспэн (Серия "Философия России первой половины ХХ века"), 2016. It describes and appraises the content of this collection of nineteen articles on the life and thought of the prominent twentieth century Russian philosopher Nikolai Lossky. The volume, edited by Vladimir Filatov, presents the reader with an analysis of Lossky's philosophical legacy, including such aspects of his thought as his intuitivism, his personalism, his relation to phenomenology, his (...) narrative of the history of Russian philosophy, and so on. Lossky is also compared to other Russian philosophers (Shpet, Frank) and his legacy in other countries (Poland, Slovakia) is examined. The authors are Piama Gaidenko, Frances Nethercott, Albert Novikov, Victor Molchanov, Vitaly Lechtzer, Tatiana Shchedrina, Irina Beshkareva, Anatoly Pushkarsky, Elena Serdyukova, Vasily Vanchugov, Irina Blauberg, Roman Granin, Varvara Popova, Evgeny Babosov, Teresa Obolevich, Zlatica Plašienková, Oleg Ermichin, Alexander Podoxenov, Alexander Opalev, and Vladimir Schultz. (shrink)

RESUMO Este artigo propõe o uso do conceito de cronotopo para analisar a obra literária de emigrantes russos da primeira onda na França. O artigo se concentra na representação artística de mundo da comunidade de emigrantes russos em Paris, ao explorar os poemas de Irina Knorring, uma representante da jovem geração da primeira onda de emigrantes russos. Nesses poemas, a figura do emigrante russo assume uma posição central. Ao examiná-los, esta pesquisa identifica os motivos e as imagens recorrentes, dotados (...) de sentidos espaciais e temporais, e discute aspectos específicos do cronotopo de Paris. Em seus poemas, Knorring explora não só o mundo interior e as particularidades dos indivíduos, mas também reflete sobre os acontecimentos da vida e sobre o destino comum dos refugiados russos no exílio. Nas obras da poeta, o cronotopo serve como um elemento indispensável, estabelecendo uma unidade espacial e temporal coesa, que permite aos leitores perceberem a imagem dos emigrantes russos na Europa (Paris) pelos olhos do andarilho russo. A análise cronotópica presente no artigo oferece uma representação espacial e temporal abrangente da trajetória de vida de emigrantes russos em Paris, abarcando tanto as experiências individuais, quanto o contexto mais amplo da emigração russa como um todo. (shrink)

We critically reconsider an old hypothesis of the role of the dekad in Pythagorean philosophy. Unlike Zhmud, we claim that: 1) the dekad did play a role in Philolaus’ astronomical system, and 2) Aristotle did not project Plato’s theory of the ten eidetic numbers onto the Pythagoreans. We claim that the dekad, as the τέλειος ἀριθμός, should be understood in Philolaus’ philosophy as completeness and the basis of counting in Greek – as in most other languages – in a decimal (...) system. Additionally, we argue that the number ten is not even a candidate for the τέλειος ἀριθμός in Plato’s philosophy. As a final result of our discussion, we compare and contrast Philolaus’, Plato’s, and Speusippus’ accounts of completeness in relation to numbers. (shrink)

The offer-and-acceptance analysis has long been questioned as not (easily) applicable to certain methods of contracting. This paper looks at this analysis through the prism of normative powers and identifies much deeper problems with the analytic explanation of how such unilateral normative powers as offer and acceptance can generate such a normative result as concluding a contract. It argues that even if the powers to offer and accept are exercised, as they are in certain methods of contracting, these are not (...) the normative powers that create contractual obligations; such obligations are always created by the jointly exercised power to contract. The paper substantiates an account of the power to contract as a sui generis normative power and explains the role the unilateral powers to offer and to accept play when they are exercised, while also explaining why there is no need to ‘invent’ offering and accepting where there are none. (shrink)

The word excellence is derived from the Latin word excellentia, and it means the quality of being extremely good. Human excellences could be defined as those human qualities that make a person outstanding, exceptional, superior, or, in one word, the best of one's kind in any field of human activities. Frequently, it is synonymously used with the word virtue, narrowly meaning moral excellence.

In her seminal attack on modern moral philosophy, G. E. M. Anscombe claims that Kant's ‘rule about universalizable maxims is useless without stipulations as to what shall count as a relevant description of an action with a view to constructing a maxim about it’. Although this so-called problem of relevant descriptions has received considerable attention in the literature, there is little agreement on how it should be understood or solved. My aim in this paper is, first, to clarify the problem (...) by clearing up several misunderstandings, and, second, to show that the problem is rooted in a standard assumption about Kant's stance on the scope of moral principles—an assumption that precludes its solution. I argue that the problem consists in the fact that Kant's formula of universal law seems to stand in need of an account of moral sensibility that does not render the formula superfluous. But, as my discussion of existing solutions reveals, there can be no such account. Instead, I propose a dissolution: we should think of the formula of universal law itself as Kant's account of moral sensibility. In order to do so, we must reject the standard assumption that a principle is universal if and only if it holds for all instances of the action type that it specifies. (shrink)

Based on a dual process view of ethical judgment, we examine the role of empathic concern and perspective taking on the acceptability of lying to protect the company. We hypothesize that these traits will matter to a different extent under conditions of high and low perceived time hurriedness. Our research hypotheses are tested in a survey of 134 US workers. Results show that empathic concern reduces the acceptability of lying to protect the company for individuals who tend to do things (...) quickly and feel in a hurry at work. On the other hand, perspective taking reduces the acceptability of lying for individuals who experience low levels of time hurriedness. Theoretical and practical implications of the findings are discussed. (shrink)

En el Gran Discurso de Protágoras, en el diálogo platónico que lleva su nombre, Platón pone en boca de Protágoras un mito acerca del origen, desarrollo y naturaleza del ser humano, que es de gran relevancia filosófica. Se expresa que los dioses crearon a los seres mortales desde dos elementos: la tierra y el fuego. A su vez, también asignaron dos titanes, Epimeteo y Prometeo, para que proveyeran a los mortales de sus facultades. ¿Acaso esto implica que la creación no (...) fue terminada por los dioses? ¿Hasta qué punto los dioses crearon enteramente al ser humano? ¿Podría afirmarse que este es un mito creacionista? El desarrollo de los seres vivientes puede dividirse en cuatro instancias. A lo largo de este artículo, se proponen distintos modelos hermenéuticos para responder los interrogantes mencionados anteriormente. (shrink)

We suggest that understanding unethical behavior in organizations involves understanding how people view themselves and their relationships with others, a concept known as self-construal. Across multiple studies, employing both field and laboratory settings, we examine the impact of three dimensions of self-construal (independent, relational, and collective) on unethical behavior. Our results show that higher levels of relational self-construal relate negatively to unethical behavior. We also find that differences in levels of relational self for men and women mediate gender differences in (...) unethical behavior. We discuss both the theoretical and practical implications of these findings. (shrink)

As in science and philosophy, thought experiments in mathematics link a problem to new epistemic resources that are unavailable in a given practice, e.g., Euclidean geometry. Thought experiments invite us to perform an imaginary scenario involving counterfactual, deductive and sensory elements. This chapter aims to pinpoint the beneficial peculiarities of thought experiments in mathematics in comparison with inferences, diagrams and calculative procedures. Reflection about thought experiments assists us to realize both the limits and opportunities in mathematical thinking. Henceforth, the analysis (...) of examples suggests a broader understanding of mathematical, thought and experiment. (shrink)

As a cognitivist about emotions, Socrates takes the fear of death to be a belief that death is a bad thing for the one who dies. Socrates, however, thinks there are reasons for thinking death is not a bad thing at all, and might even be a blessing. So the question considered in this paper is: how would Socrates explain the fact that so many people believe death is bad?

The debates between various Buddhist and Hindu philosophical systems about the existence, definition and nature of self, occupy a central place in the history of Indian philosophy and religion.

The aim of this article is to discuss quantitative content analysis as established in communication sciences as a method for research in business ethics. We argue that communication sciences and business ethics are neighboring disciplines, which allow the transfer of quantitative content analysis from communication sciences to business ethics. Technically, quantitative content analysis can be applied through human as well as software coding. Examples for both applications are provided and discussed. We make reference to the software solutions ‘Leximancer’, ‘Crawdad’, and (...) ‘Wordle’, and examine their suitability and limitations with regard to ethical questions for researching business ethics. We recommend a mixed‐method approach, combining human and software coding. Furthermore, we propose a three‐step process that discusses quantitative content analysis as a method for business ethics, including an ethical research objective, and most importantly, concluding with ethical reasoning and interpretation of the quantitative results. (shrink)

Invertebrate animals are frequently lumped into a single category and denied welfare protections despite their considerable cognitive, behavioral, and evolutionary diversity. Some ethical and policy inroads have been made for cephalopod molluscs and crustaceans, but the vast majority of arthropods, including the insects, remain excluded from moral consideration. We argue that this exclusion is unwarranted given the existing evidence. Anachronistic readings of evolution, which view invertebrates as lower in the scala naturae, continue to influence public policy and common morality. The (...) assumption that small brains are unlikely to support cognition or sentience likewise persists, despite growing evidence that arthropods have converged on cognitive functions comparable to those found in vertebrates. The exclusion of invertebrates is also motivated by cognitive-affective biases that covertly influence moral judgment, as well as a flawed balancing of scientific uncertainty against moral risk. All these factors shape moral attitudes toward basal vertebrates too, but they are particularly acute in the arthropod context. Moral consistency dictates that the same standards of evidence and risk management that justify policy protections for vertebrates also support extending moral consideration to certain invertebrates. Moving beyond a vertebrate-centered conception of welfare can also clarify foundational moral concepts in their own right. (shrink)

The purpose of the study is to reveal that significant changes are taking place in the agricultural sector in the processes of management and organization of production, since the digitalization of the economy itself and other spheres of public life, in fact, is a kind of stimulus for the structural and technological transformation of the agro-industrial complex. The scientific novelty lies in the fact that the article examines the modern realities and the immediate prospects of the digital agricultural revolution taking (...) place in the world, and its impact on the process of forming human resources has not yet been sufficiently studied. As a result, it was revealed that the development of rural areas and agriculture in the context of the introduction of digital technologies is unrealistic without highly professional specialists and workers with the potential for training and development. (shrink)

The aim of this paper is to elucidate the origin, development and nature of human beings as it is described in Plato’s Protagoras myth. My main claim is that, according to this story, the human is a multi-dimensional being with various aspects and dispositions. After the creation of mortals had been finished, the human dispositions were further developed and differentiated through time. The creation and further development of living beings is to be divided into four stages, out of which the (...) pre-political and political are of particular significance for humans. I will attempt to show that each of these stages can be better accounted for by using the different hermeneutical models, or by finding out which theory underlines each of them. (shrink)

In Protagoras’ so called Great Speach, in Plato’s dialogue named after him, the Greek philosopher attributes the sophist a myth about the origin, development and nature of human beings, which has philosophical relevance. It is said that the gods created the mortal beings out of two elements, earth and fire. They assigned two titans, Epimetheus and Prometheus, to provide mortals with their faculties. Do this implies that creation had not been finished by the gods? To what extent do the gods (...) entirely create human beings? Is this mith a creationist one? In this paper, the development of living beings is divided in four stages, and different hermeneutic and explanatory models are proposed to adress the myth and answer the questions raised before. (shrink)

We apply the “wisdom of the crowd” idea to human category learning, using a simple approach that combines people's categorization decisions by taking the majority decision. We first show that the aggregated crowd category learning behavior found by this method performs well, learning categories more quickly than most or all individuals for 28 previously collected datasets. We then extend the approach so that it does not require people to categorize every stimulus. We do this using a model‐based method that predicts (...) the categorization behavior people would produce for new stimuli, based on their behavior with observed stimuli, and uses the majority of these predicted decisions. We demonstrate and evaluate the model‐based approach in two case studies. In the first, we use the general recognition theory decision‐bound model of categorization (Ashby & Townsend, ) to infer each person's decision boundary for two categories of perceptual stimuli, and we use these inferences to make aggregated predictions about new stimuli. In the second, we use the generalized context model exemplar model of categorization (Nosofsky, ) to infer each person's selective attention for face stimuli, and we use these inferences to make aggregated predictions about withheld stimuli. In both case studies, we show that our method successfully predicts the category of unobserved stimuli, and we emphasize that the aggregated crowd decisions arise from psychologically interpretable processes and parameters. We conclude by discussing extensions and potential real‐world applications of the approach. (shrink)

Introduction. Innovationism in various areas of society has changed both the natural and social environment. The change speed in the new infor- mation and communication field is the reason for many questions related to studying the problems of society and the machine, finding out the place of artificial intelligence in social relations. These pro- cesses stimulated the philosophical research, the subject of which was man, modern technologies, scenarios for the development of society, socio- cultural and political-legal forms of its organization. (...) Since the 90s of the twentieth century in the West and later in Russia, a transhumanistic concept has been formed, which connects man, society and technology in a special way. Representatives of transhumanism study the technical develop- ments of human immortality and build models of the perfect man, pursuing as a goal, his deliver- ance from suffering and disease. Transhumanistic perspectives actualize the need for a thorough, constructive and critical assessment of the possible advantages and risks of technological development, and its impact on the political and legal structure. In this regard, the ability to see and isolate the features of this process and subsequent reflection is fundamentally important. The purpose of the article is to consider political and legal transformations in the context of the interaction of modern technologies and soci- ety through the prism of transhumanistic perspec- tives, to identify possible directions of philosophical reflection of political and legal modes of modernity. Methods. To achieve the research goal, general scientific methods of cognition were used: analysis and synthesis, induction, deduction, comparison, abstraction. The article also applied institutional- functional and system-structural approaches, the method of interpretation and content analysis. The analysis of public opinion and special labeling of artificial intelligence was carried out with the help of appealing to network content (social networks, blogs, and forums). Communication channels reproduce messages mentioning modern technolo- gies from the point of view of the philistine world- view based on stereotypes broadcast in society and the influence of popular culture. Content analysis revealed the relevance of the spectrum of labeling, relative to artificial intelligence systems, includ- ing the verbs “create”, “destroy”, “help”, “enslave”. Regarding the sphere of labor, law and politics, the positions differ, from outright alarmism to utopian images of social well-being. Scientific novelty of the study. The article analyzes the prospects of considering the phenom- enon of social transformations, the forms of their representation through political and legal views as exemplified by transhumanism. Results. The author attempts to give a comprehen- sive description of social changes in the field of public administration, legal regulation, legal per- sonality and legal responsibility, social equality of participants in legal relations through the specific refraction of these social phenomena in transhu- manistic ideas. The spectrum of the main problems in the sphere of interests of the transhumanistic worldview is listed. Conclusion. Turning to modernization strategies on the example of transhumanism is a natural and necessary need in the political and legal sphere, in particular. In the course of the analysis, a wide range of problems were identified that actualize the social and axiological and anthropological optics of the research. Diverse forms of transhumanistic political trends act as manifestations of socio-legal reflection on the intensification of innovation- ism, which is capable of radically changing human nature. (shrink)

The question of whether object recognition is orientation-invariant or orientation-dependent was investigated using a repetition blindness (RB) paradigm. In RB, the second occurrence of a repeated stimulus is less likely to be reported, compared to the occurrence of a different stimulus, if it occurs within a short time of the first presentation. This failure is usually interpreted as a difficulty in assigning two separate episodic tokens to the same visual type. Thus, RB can provide useful information about which representations are (...) treated as the same by the visual system. Two experiments tested whether RB occurs for repeated objects that were either in identical orientations, or differed by 30, 60, 90, or 180°. Significant RB was found for all orientation differences, consistent with the existence of orientation-invariant object representations. However, under some circumstances, RB was reduced or even eliminated when the repeated object was rotated by 180°, suggesting easier individuation of the repeated objects in this case. A third experiment confirmed that the upside-down orientation is processed more easily than other rotated orientations. The results indicate that, although object identity can be determined independently of orientation, orientation plays an important role in establishing distinct episodic representations of a repeated object, thus enabling one to report them as separate events. (shrink)